Božja deca pozvana su da budu Hristovi predstavnici otkrivajući Gospodnju dobrotu i milost. Kao štoje Isus nama otkrio pravi Očev karakter, tako i mi moramo otkriti Hrista svetu koji još nije upoznao Njegovu nežnu i milostivu ljubav: „Kao što si Ti mene poslao u svet" - kaže Isus - „i ja njih poslah u svet." „Ja u njima i Ti u meni... da pozna svet da si me Ti poslao." (Jovan 17,18.23) Apostol Pavle kaže Isusovim učenicima: „Koji ste se pokazali da ste poslanica Hristova", „koju poznaju i čitaju svi ljudi!" (2. Korinćanima 3,3.2) U svakom svom detetu Isus šalje poslanicu svetu. Ako ste vi Hristov sledbenik, On u vama šalje pismo porodici, mestu, ulici u kojoj živite. Isus, koji boravi u vama, želi da progovori srcima onih koji Ga još ne poznaju. Možda oni ne čitaju Bibliju, ili ne čuju glas koji im govori sa njenih stranica; oni ne vide u Božjim delima Njegovu ljubav. Ali ako ste vi pravi Isusov predstavnik, može se dogoditi da preko vas shvate bar deo Njegove dobrote i budu pridobijeni da Ga ljube i da Mu služe.

 

Hrišćani su postavljeni da budu svetlonoše na putu prema Nebu. Oni treba da odsjajuju prema svetu svetlošću kojom ih je Hristos obasjao. Oni treba da žive takvim životom i razviju takav karakter da drugi, gledajući njih, steknu pravilno mišljenje o Hristu i Njegovoj službi.

Ako zaista predstavljamo Hrista, mi ćemo postići da služba Njemu izgleda onako privlačna kao što stvarno i jeste. Hrišćani čija je duša puna sete i tuge, koji se tuže i gunđaju, svojim bližnjima pogrešno prikazuju Boga i hrišćanski život. Oni ostavljaju utisak da Bogu nije drago da Njegova deca budu srećna i time lažno svedoče protiv našeg nebeskog Oca.

Sotona likuje kad navede Božju decu na neverstvo i malodušnost. On uživa kad vidi da nemamo poverenja u Boga, kad sumnjamo u Njegovu spremnost i silu da nas spase. Njemu je drago kad nas navede na misao da će nam Bog delima svog proviđenja naneti štetu. Sotonino delo je da Gospoda predstavlja kao biće bez saučešća i milosrđa. On iskrivljuje istinu o Bogu. Naše misli zaokuplja pogrešnim mislima o Bogu; i umesto da se bavimo istinom o našem nebeskom Ocu, vrlo često svoj um zapošljavamo onim što je sotona o Njemu izmislio i sramotimo Boga svojim nepoverenjem i gunđanjem protiv Njega. Sotona stalno pokušava da verski život učini sumornim. On bi želeo da ga prikaže mučnim i teškim; pa kad hrišćanin u svom životu prikazuje takav oblik religije, on svojim neverstvom podržava sotoninu laž.

Mnogi se, hodeći svojim životnim putem, bave svojim greškama, neuspesima i razočaranjima i njihova srca puna su bola i obeshrabrenja. Dok sam još boravila u Evropi, pisala mi je jedna sestra koja je upravo to činila i bila u dubokom očajanju. Tražila je da joj uputim neku reč ohrabrenja. U noći, kad sam pročitala pismo, usnila sam da se nalazim u vrtu i neko, izgleda vlasnik vrta, vodio me je njegovim stazama. Brala sam cveće i uživala u njegovom mirisu kad je ta sestra, koja je išla pored mene, svratila moju pažnju na neko ružno trnje koje ju je ometalo u hodanju. Zbog toga se žalila i tužila. Ona i nije hodala stazom, idući za vodičem, već kroz puzavice i trnje. „Oh!" - jadala se ona - „Zar nije žalosno što je ovaj divni vrt nagrđen trnjem?" Vodič joj je odgovorio: „Ostavi trnje na miru, jer će te ono samo raniti! Beri ruže, ljiljane i karanfile!"

Zar nije u vašem iskustvu bilo i nekih svetlih tačaka? Zar niste doživeli neke dragocene trenutke kad je vaše srce treperilo od radosti, odazivajući se tako Božjem Duhu? Kad ponovo pogledate na poglavlja svog životnog iskustva, zar ne nailazite i na neke prijatne stranice? Zar Božja obećanja, slično mirisnom cveću, ne rastu duž vašeg puta na svakom koraku? Zar nećete dozvoliti da njihova lepota i milina ispuni vaše srce radošću? Puzavice i trnje samo će vas ranjavati i žalostiti; i ako budete jedino to brali i pokazivali drugima, zar nećete time ne samo prezreti Božju dobrotu već i druge oko sebe sprečiti da idu stazom života?

Nije mudro sakupljati sve neprijatne uspomene iz prošlog života - nepravde i razočarenja - razgovarati o njima i tužiti se na njih sve dok nas ne savlada obeshrabrenje. Obeshrabrena duša puna je mraka, ona uklanja božansku svetlost iz svog srca i baca senku na put drugih.

Zahvalimo Bogu na blistavim prizorima koje nam je pokazao. Prikupimo sve blagoslovene dokaze Njegove ljubavi, tako da stalno možemo da ih gledamo: Božjeg Sina kako napušta presto svog Oca, odevajući svoju božansku prirodu ljudskom da bi mogao da izbavi čoveka od sotonine sile; Njegovu pobedu radi nas, koja je čoveku otvorila Nebo i omogućila ljudskom pogledu da zaviri u prostore u kojima Božanstvo boravi i otkriva svoju slavu; grešni rod uzdignut iz ponora propasti u koji ga je greh bacio i ponovo doveden u vezu sa beskrajnim Bogom, i pošto je izdržao božansku probu verom u našeg Otkupitelja, obučen u Hristovu pravdu i uzdignut na Njegov presto - prizori su o kojima Bog želi da razmišljamo!

Kad ostavljamo utisak da sumnjamo u Božju ljubav, da nemamo poverenja u Njegova obećanja, sramotimo Boga i žalostimo Njegovog Svetog Duha. Kako bi se osećala majka kad bi se njena deca stalno tužila na nju kao da im ona ne želi dobro, iako se u toku celog života trudila da zaštiti njihove interese i da ih okruži udobnošću? Pretpostavimo da posumnjaju u njenu ljubav; to bi slomilo njeno srce! Kako bi se bilo koji roditelj osećao kad bi deca tako postupala prema njemu? A šta može naš nebeski Otac da misli o nama kad nemamo poverenja u Njegovu ljubav, koja Ga je navela da žrtvuje svoga jedinorodnog Sina da bismo mi imali život? Apostol piše: „Koji, dakle, svoga Sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s njim sve ne daruje?" (Rimljanima 8,23) A ipak, koliko njih kaže svojim delima, ako ne rečima: „Bog nije mislio na mene. Možda On voli druge, ali ne voli mene!"

Sve to nanosi vam štetu; jer svakom sumnjičavom rečju pozivate sotonu da vas kuša; ona u vama jača sklonost prema sumnji, njome ožalošćavate anđele koji vam služe. Kad vas sotona kuša, nemojte izreći nijednu sumnjičavu ili mračnu reč. Ako odlučite da otvorite vrata njegovom došaptavanju, vaš um biće ispunjen nepoverenjem i buntovničkim sumnjičenjima. Ako izrazite svoja osećanja svaka sumnja koju ste izrekli ne samo da ostavlja trag na vama već postaje seme koje će klijati i donositi rod u životu drugih i možda se nikad neće moći poništiti uticaj vaših reči. Možda ćete vi sami uspeti da se oporavite od napada iskušenja i izvučete iz sotonine zamke, ali drugi koji su se pokolebali pod vašim uticajem možda neće moći da se odupru neverstvu kojim ste ih nadahnuli. Kako je zato važno da govorimo samo ono što uliva duhovnu snagu i život?

Anđeli pažljivo slušaju ono što vi govorite svetu o svom nebeskom Učitelju. Govorite zato o Njemu kao o Onom koji živi da vas zastupa pred Ocem. Kad se rukujete sa prijateljem, neka se hvaljenje Boga čuje sa vaših usana i iz vašeg srca. To će njegove misli usmeriti prema Isusu.

Svi imaju nevolja, bolova koji se teško podnose, iskušenja kojima se teško odupiru. Nemojte o svojim teškoćama da govorite smrtnicima, kao što ste i vi, već sve iznesite pred Boga u molitvi. Držite se pravila da nikad ne izgovarate nijednu reč sumnje ili obeshrabrenja. Svojim rečima nade i svete radosti vi možete mnogo učiniti da razvedrite život drugih i podržite njihove napore.

Mnogi hrabri ljudi bolno su pritisnuti iskušenjem, skoro u opasnosti da pokleknu u borbi sa samim sobom i silama zla. Nemojte ih obeshrabriti u njihovoj teškoj borbi. Razvedrite ih rečima ohrabrenja i nade, koje će im dati snagu da krenu napred. Tako će Hristovo videlo zračiti iz vas. „Jer nijedan od nas ne živi sebi!" (Rimljanima 14,7) Našim nesvesnim uticajem drugi mogu biti ohrabreni i ojačani, ili obeshrabreni i odgurnuti od Hrista i istine.

Mnogi imaju pogrešne pojmove o Hristovom životu i karakteru. Oni misle da je Hristu nedostajalo topline i vedrine, da je bio natmuren, strog i neveseo. U mnogo slučajeva celo versko iskustvo obojeno je ovakvim mračnim gledištima.

Često se govori da je Isus plakao, a da nije poznato da se ikad nasmešio. Naš Spasitelj bio je stvarno čovek bola, upoznat sa tugom, jer je otvorio svoje srce za sve ljudske patnje. Ali iako je Njegov život bio pun samoodricanja, zasenjen bolima i brigom, Njegov duh nije klonuo. Njegovo lice nije izražavalo bol i nezadovoljstvo, već smirenu vedrinu. Njegovo srce bilo je izvor života; i kud god je išao, donosio je odmor i mir, radost i veselje.

Naš Spasitelj bio je zaokupljen dubokim razmišljanjem i izuzetno ozbiljan, ali nikada mračan i mrzovoljan. Oni koji se upravljaju po Njemu biće obuzeti dostizanjem svog životnog cilja; imaće duboku svest o svojoj odgovornosti. Lakomislenost će biti savladana; neće biti neobuzdanog zabavljanja, neuljudnog izrugivanja, jer Isusova religija daje mir koji teče kao reka. Ona ne guši svetlost radosti, ne ograničava veselje, ne navlači oblake na blistavo, nasmejano lice. Hristos nije došao da Mu služe, već da služi; i ako Njegova ljubav bude vladala u našem srcu, mi ćemo slediti Njegov primer.

Ako se u svojim mislima prvenstveno budemo bavili neljubaznim i nepravednim delima drugih, biće nam nemoguće da ih volimo onako kako je Hristos ljubio nas; ali ako se naše misli zadržavaju na čudesnoj ljubavi i milosrđu koje je Hristos imao prema nama, isti duh pokazaćemo prema bližnjima. Mi treba međusobno da se volimo i poštujemo, nasuprot očevidnih pogreški i mana. Moramo da se učimo poniznosti, učimo da se ne oslanjamo na sebe i imamo nežno strpljenje prema greškama drugih. Sve će to ukloniti uskogrudu sebičnost i učiniti nas velikodušnim i podašnim. Psalmista kaže: „Uzdaj se u Gospoda i tvori dobro; živi na zemlji i hrani istinu!" (Psalam 37,3) „U Gospoda se uzdaj!" Svaki dan ima svoje terete, svoje brige i nedoumice; i kad se sretnemo, kako smo spremni da pričamo o svojim teškoćama i nevoljama! Toliko nepotrebnih briga nas opterećuje, tolikim se strahovima prepuštamo, o takvom bremenu muka govorimo da bi neko mogao da pomisli da nemamo milosrdnog, nežnog Spasitelja, spremnog da čuje naše molbe i odmah nm pruži pomoć u vreme potrebe.

Neki se stalno boje i izmišljaju nevolje. Svakog dana okruženi su dokazima Božje ljubavi; svakog dana uživaju u darovima Njegovog proviđenja; ali, oni ne primećuju blagoslove kojima su obasuti. Njihov um stalno se bavi neprijatnostima za koje se boje da će ih snaći; ili ako se i nađe kakva stvarna teškoća, ona, iako mala, tako zaslepi njihove oči da ne vide mnoštvo darova na kojima bi trebalo da budu zahvalni. Teškoće sa kojima se suočavaju, umesto da ih približe Bogu, jedinom izvoru pomoći, odvajaju ih od Njega, jer bude nemir i nezadovoljstvo.

Činimo li dobro, time što smo toliko neverni? Zašto bi trebalo da budemo nezahvalni i nepoverljivi? Isus je naš prijatelj; celo Nebo zainteresovano je za naše dobro. Ne bi trebalo da dozvolimo nedoumicama i brigama svakodnevnog života da nam izjedaju misli i mršte čelo. Ako to dozvolimo, uvek će nam nešto smetati i uznemiravati nas. Mi ne smemo da se prepuštamo brigama koje će nas samo rastakati i iscrpljivati, ali nam neće pomoći da podnesemo nevolje.

Možda imate teškoće u poslovima; izgledi su vam možda sve mračniji i mračniji, možda vam preti gubitak; ali nemojte se obeshrabriti; bacite svoje brige na Boga i ostanite smireni i raspoloženi. Molite se za mudrost da razborito upravljate svojim poslovima i tako sprečite gubitak i propast. Učinite sve sa svoje strane da postignete povoljne rezultate. Isus je obećao svoju pomoć, ali tek kad vi uložite napor. Kad ste, oslanjajući se na našeg Pomoćnika, učinili sve što ste mogli, radosno prihvatite rezultat.

Bog ne želi da Njegov narod bude preopterećen brigama. Međutim naš Gospod nas ne obmanjuje. On nam ne kaže: „Ne bojte se, nema opasnosti na vašem putu!" On zna da postoje nevolje i opasnosti i zato sa nama postupa otvoreno. On se ne bavi mislima da svoj narod izvede iz ovog sveta punog zla i greha, već mu pokazuje najsigurnije utočište. On se molio za svoje učenike: „Ne molim Te da ih uzmeš sa sveta, nego da ih sačuvaš od zla!" On kaže: „U svetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se jer ja nadvladah svet!" (Jovan 17,15; 16,33)

U svojoj propovedi na Gori, Hristos je svojim učenicima dao dragocene pouke o neophodnosti poverenja u Boga. Te pouke date su sa namerom da ohrabre Božju decu svih vekova i stigle su do naših dana noseći nam obilje saveta i utehe. Spasitelj je svoje sledbenike podsetio na ptice u vazduhu koje su cvrkutale svoje pesme hvale, neopterećene brižnim mislima, jer „ne seju, niti žanju". A ipak veliki Otac podmiruje njihove potrebe. Spasitelj pita: „Niste li vi mnogo pretežniji od njih?" (Matej 6,26) Veliki Staratelj ljudi i životinja otvara svoju ruku i snabdeva sva svoja stvorenja. Ptice u vazduhu nisu nedostojne Njegove pažnje. On ne stavlja hranu u njihove kljunove, ali se stara za sve njihove potrebe. One moraju da sakupljaju zrnevlje koje je On razasuo za njih. One same moraju da sakupljaju građu za svoja mala gnezda. Moraju da hrane svoje mlade. One pevajući odlaze na svoj posao jer „Otac vaš nebeski hrani ih". A „niste li vi mnogo pretežniji od njih"? Zar niste vi, kao razumna, duhovna bića, vredniji od ptica u vazduhu? Zar se Začetnik našeg bića, Čuvar našeg života, Onaj koji nas je stvorio po svom božanskom obličju, neće pobrinuti za sve naše potrebe ako se samo uzdamo u Njega?

Hristos je svojim učenicima pokazao poljsko cveće, izraslo u sjaju svoje raskoši, blistajući jednostavnom lepotom koju mu je dao nebeski Otac, kao na izraz svoje ljubavi prema čoveku. Rekao je: „Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu” Lepota i jednostavnost tih cvetova kakve nalazimo u prirodi daleko nadmašuje Solomunov sjaj. Najlepša odeća, napravljena darom umetnika, ne može da izdrži upoređenje sa prirodnom ljupkošću i blistavom lepotom cveća koje je stvorio Bog. Isus je upitao: „A kad travu po polju, koja danas jest a sutra se u peć baca, Bog tako odeva; a kamoli vas, maloverni?" (Matej 6,28.30) Ako Bog, božanski umetnik, jednostavnom cveću koje za jedan dan propada daje nežne i raznolike boje, koliko će se više brinuti o onima koje je stvorio po svom obličju? Ova Hristova pouka prekor je zabrinutoj pomisli, zabuni i sumnji nevernog srca.

Gospod bi želeo da sva Njegova deca, sinovi i kćeri, budu srećni, spokojni i poslušni. Isus kaže: „Mir vam ostavljam, mčr svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše, i da se ne boji!" „Ovo vam kazah da radost moja u vama ostane i radost vaša se ispuni!" (Jovan 14,27; 15,11)

Sreća koja se traži iz sebičnih pobuda, daleko od puta dužnosti, nesigurna je, nepostojana i prolazna, nestaje ostavljajući u duši osećanje samoće i tuge; međutim služba Bogu donosi radost i zadovoljstvo, hrišćanin nije ostavljen da hoda nesigurnim putevima; nije prepušten beskorisnim žalostima i razočarenjima. Ako i nemamo uživanja u ovom životu, ipak možemo biti radosni očekujući život u budućnosti.

Međutim čak i ovde hrišćani mogu da uživaju radost zajedništva sa Hristom; oni mogu da imaju svetlost Njegove ljubavi, stalnu utehu Njegove prisutnosti. Svaki korak u životu može da nas dovede bliže Isusu, može da nam da dublje iskustvo sa Njegovom ljubavlju i može da nas za korak približi blaženom domu mira. Zato ne odbacujmo svoje poverenje, budimo potpuno sigurni, sigurniji nego ikad pre. „Dovde nam Gospod pomože!" (1.Samuilova 7,12) i On će nam pomagati sve do kraja! Gledajmo monumentalne stubove, podsetnike na ono šta je Gospod učinio da nas uteši i spase iz ruke uništivača. Živo se sećajmo svakog dela nežnog milosrđa koje namje Bog učinio - suza koje nam je obrisao, bolova koje je ublažio, briga koje je uklonio, straha koji je rasterao, potreba koje je zadovoljio, blagoslova koje je izlio - i tako ojačajmo sebe za sve što nas očekuje u ostatku našeg hodočasničkog puta.

Sukob koji je pred nama može da nam donese samo nove nevolje, ali na ono što se odigralo u prošlosti kao i na ono što će se dogoditi u budućnosti možemo gledatn i reći: „Dovde nam Gospod pomože!" „Dokle traju dani tvoji trajaće snaga tvoja!" (5,Mojsijeva 33,25) Nevolje nikada neće nadmaštiti snagu koja nam je data da podnesemo nevolju. Prema tome prihvatimo svoje dužnosti tamo gde ih nađemo, verujući da ćemo, bez obzira na sve što dolazi, dobiti dovoljno snage da nevolju podnesemo.

Uskoro će se vrata Neba otvoriti da prime Božju decu, a sa usana Cara slave odjeknuće kao najlepša muzika reči blagoslova: „Hodite, blagosloveni Oca mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta!" (Matej 25,34)

I tada će otkupljeni biti dočekani sa dobrodošlicom u domu koji im Hristos priprema. Tamo im u društvu neće biti ološ zemaljski, lažljivci, idolopoklonici, pokvareni, neverni, već će se družiti sa onima koji su nadvladali sotonu i božanskom milošću izgradili savršen karakter. Svaka grešna sklonost, svako nesavršenstvo, koji su ih ovde mučili, uklonjeni su krvlju Hristovom i oni su dobili savršenstvo i sjaj Njegove slave koja daleko nadmašuje sjaj Sunca. Moralna lepota, savršenstvo Hristovog karaktera, zrači iz njih, daleko nadmašujući svojom vrednošću ovu spoljašnju blistavost. Oni su bez mane pred velikim belim prestolom, uživajući dostojanstvo i prednosti anđela.

Gledajući ovo slavno nasledstvo koje bi mu moglo pripasti, „kakav će otkup dati čovek za svoju dušu"? (Matej 16,26) Iako je možda siromašan.ipak u sebi ima bogatstvo i dostojanstvo koje mu svet nikad ne bi mogao dati. Čovek otkupljen i očišćen od greha, koji je sve svoje plemenite sposobnosti stavio u službu Bogu, ima neizmernu vrednost; i kad se jedan čovek spase, radost na Nebu u prisustvu Boga i svetih anđela izražava se pesmama svetog pobedonosnog slavlja.